• POŠTOVANI ČITAOČE !
    Redove koje ćeš (možda) ovde čitati su ISTINITI – I baš sve ovo je DIO PROŠLOSTI. Surove stvarnosti i dešavanja u danima moje mladosti, su moja sudbina u koju bih se rado vratio.
    Nebih ja da ovde nekoga gnjavim svojim pričama iz nekog inserta moga živorta . ali ako se desi da pročitate makar i mali deo ovoga, onda vas sve…[Read more]

  • dolinamira commented on the post, VAŠE PRIČE 1 mesec ranije

    MOJA ŠKOLA ’’KRSTO RADOJEVIĆ’’
    Mirko Rakovic
    GODINA 1962.

    Danas je šesti septembar.

    Dečko rano poranio, obukao se, obuo, zgrabio svedočanstvo, pa brzo otišao dolje do Ljuboviđe da se umije hladnom i bistrom vodom, te preko mostića na Zelenom viru prešao na drugu stranu reke, da bi se dočepao makadamske džade, pa trčećim korakom za…[Read more]

  • dolinamira commented on the post, VAŠE PRIČE 3 meseci ranije

    LJUBOVIĐA SPASILA ZEKONJU
    G O D I N A 1 9 5 1.
    Ciča zima i studeni dani polako prolaze. I Ljuboviđa se nekako smirila i postala bistrija i plavetnija poslije onih njenih velikih divljanja i haranja, kada je nosila sve ispred sebe i pustošila sve do čeg je doprla. Valjala drvlje i kamenje, rušila priobalno drveće, nosila drvene mostove, drvlja…[Read more]

  • Naši članovi mogu na ovim stranicama
    potpuno BESPLATNO objavljivati svoje radove
    ili reklamirati svoje knjige.
     

    • LJUBOVIĐA SPASILA ZEKONJU
      G O D I N A 1 9 5 1.
      Ciča zima i studeni dani polako prolaze. I Ljuboviđa se nekako smirila i postala bistrija i plavetnija poslije onih njenih velikih divljanja i haranja, kada je nosila sve ispred sebe i pustošila sve do čeg je doprla. Valjala drvlje i kamenje, rušila priobalno drveće, nosila drvene mostove, drvljanike, seno, mnoge štale, harala njive i livade, rušila mnoge bregove i sve što joj se našlo na putu do Lima.
      Nanosila je ona ne samo ogromne štete okolnim seljanima, nego i velikom broju gradskog stanovništva, ulivajući se u nabujali Lim, činila ga još strašnijim i nepodnošljivijim. Plavila mnoge kuće, uništavala cele garniture nameštaja i iseljavala mnoge porodice iz svojih stanova i kuća sve tako do Drine.
      Nanosila je ona veliku štetu i Duju nanoseći mu na onaj lug ispod Zelenog vira, ogromne gomile peska i kamenja, kojeg su on i Vidna morali nositi i micati sve od sredine marta do početka meseca maja.
      Tako je bilo i ove godine. Priroda se polako budi, niče zelena trava između koje se nazire poneka bela visibaba i rozi đurđevak, a sive obale Ljuboviđe i okolna prla, tu oko Jabučkog potoka, polako pokriva zelena kopriva između koje se šire žuti cvetovi maslačka.
      Preko Ljuboviđe iz Maine gore u Retkovine preleću jata vrabaca čiji cvrkut odjekuje čitavom ovom dolinom, a samo poneka kreja, s vremena na vreme hitro preleti Ljuboviđu, kreštanjem umiri taj cvrkut i odmah nestane gore prema kršu.
      A gore povrh kuće veliki hrastovi razvijaju svoje pupoljke, kao da znaju da Dujova goveda jedva čekaju da se dočepaju malo brsta, posle one duge i hladne zime, malo razbiju monotoniju i promene obrok od kojeg su tokom tih zimskih meseci dobili samo zazubice od onog divljeg štira i koprive, koja je rasla gore u Dugoj Njivi. I Vezulja je dobila prinovu. Otelila malog vočića Zekonju, kojemu se ovoga puta najviše obradovao Blažo i odmah sa njim stupio u igru. Branio mu da sisa, vukao ga za rep i često ga izagonio iz savardaka, terajući ga sve do izvora i drvene česme odakle je svakodnevno donosio bistru vodu za kućne potrebe.
      Mali Zekonja se na njega ljutio. Nije mu bilo do šale i igre, te je često u brzom galopu dostizao i do druge strane imanja, sve tamo do Zelenog vira. I Blažo je često jurio za njim, ne obazirujući se na strmine i stranputice koje su ga usput čekale.
      Često se oglašavala i Vidna, sprečavajući Blaža u takvoj igri i braneći Zekonju, a plašeći se da ne zbriše preko Ljuboviđe i pobegne negde u Mainu goru, gde su ga mogle snaći mnoge neprilike, nevolje i opasnosti, od vukova koji su gladni često zavijali od Vučjeg potoka i Golog brijega, pa sve gore do Radosavljeve pečine i obronaka gornjeg Jabučna. 
      Radovao se i Dujo malom Zekonji, koji će kada poraste kroz tri godine umnogome pomoći ocu Jablonji, koji je svake godine podnosio veliki teret, sam vukući drveno ralo sa tupim raonikom, a onda i seno iz Duge njive, pa drva niz Retkovine i preko Ljuboviđe, pa natovarene saone, često puta i kada snega i mraza nije bilo i tako od silnog tereta na vratu dobijao debele žuljeve i rane koje su mu tokom ljetnjih meseci život zagorčavale, od silnih muva i obadova koje su na njih žestoko navaljivale. Tu mu ni hladna Ljuboviđa, u kojoj se često hladio, razmahujući i udarajući po vodi dugim sivim repom i razganjajući njim silne rojeve crnih muvetina, u vreme toplih ljetnjih meseci, nije mnogo pomagala, osim što se malo rashlađivao misleći da će se nekako otarasiti te silne gamadi. Nesnosni obadovi selili su se na mokroj koži ispod njegovog trbuha i nemilosrno mu sisali vrelu krv, što ga je dovodilo do izvesnog ludila, obadanja i jurnjave, sve do Suvog potoka i malog luga.

    • docekao sam dan da se razvedem zakonski od supruge ako ima neka srodna dusa koja misli da moze ostatak zivota provesti u sreci i ljubavi neka mi se javi bice midrago imamo od cega ziveti ljubim vas

    • K U Ć A

      STARA KUĆA – KROV JOJ ŠUPALJ
      PA KROZ NJEGA KIŠA CURI
      MOJ OTAC JE NEVESEO
      PA U NJEGA ZURI

      STALNO LONCE PODMEĆEMO
      DOK SE PUNI NE NAPUNE
      A OD SILNE VODURINE
      NAD GLAVAMA PLAFON TRUNE

      S TAVANICE MALTER PADA
      ZIDOVI JOJ KRIVI
      U TOJ MALOJ TROŠNOJ KUĆI
      MORA DA SE ŽIVI

      SAMO DVIJE SOBE IMA
      I SKLONA JE PADU
      MI MORAMO NOVU PRAVIT
      SVI GAJIMO NADU

      KADA ZIMI SNEG MAPADA
      PA POČINJE DA SE TOPI
      TAD KROZ PLAFON ,,POTOK,, VODE
      PADA ZA VRAT – DUŠU POPI…

      DOSADILO SVIMA NAMA
      DA NAM VODA ZA VRAT PADA
      PRAVIT ĆE MO NOVU KUĆU
      JEDINA JE NADA

      MAJKA MI JE DOMAĆICA
      ONA KUĆU SPREMA
      OTAC MI JE ZEMLJORADNIK
      KOJI PLATU NEMA

      BRAĆA SU MI ZAPOSLENI
      U FIRMAMA OBA RADE
      ONI K NAMA NE DOLAZE
      JER ,,NEMAJU KADE,, …

      DINARA NAM NE DADOŠE
      DA KUPIMO KORU HLEBA
      NIKADA NAS NE PITAJU
      DAL NAM NEŠTO TREBA…

      NEGDE LJETA 73 – ĆE
      MI POČESMO KAMEN VADIT
      KONAČNO SE ODLUČISMO
      NOVU KUĆU ĆEMO GRADIT

      str 19.

      SVAKI DINAR OTAC ŠTEDI
      ŠTO OD STOKE – ŠTO OD DRVA
      MI U BRDO OTIDOSMO
      DA KOPAMO KO DVA CRVA…

      I VADIMO LJUTI KAMEN
      ISPOD ZEMLJE ŠTO SE KRIJE
      ZAMAHNUSMO KRAMPOVIMA
      NAS DVOJICA – LJUTE ZMIJE….

      ODOLJEVA LJUTI KAMEN
      UDARCIMA TEŠKOG BATA
      VADITI GA TOLKO TREBA
      DA NAM BUDE ZA DVA SPRATA

      DORUČAK SMO ,,PRESKOČILI,,
      A ZA RUČAK DVA KROMPIRA
      SALATE JE NEŠTO MANJE
      JEDNO TVRDO PARČE SIRA

      NEMA BRAĆE DA POMOGNU
      DA DONESU PARČE HLEBA
      TEK ONDA ĆE ONI DOĆI
      DA ODNESU ŠTA IM TREBA

      SVE U NJIVI ŠTO IMAMO
      NE PITAJU NEGO NOSE…
      A LIVADE NEPREGLEDNE
      NEĆE DOĆI DA POKOSE…

      ….ČITAV DAN SMO UDARALI
      PO KAMENU – GOLOM SIVOM
      TAKO NEŠTO POZELETI
      NEBI MOGO – NIKOM ŽIVOM

      KRVLJU KAMEN NATAPAMO
      DLANOVI NAM PUNI RANA
      MI MORAMO IZDRŽATI
      VAKO KOPAT – SVAKOG DANA.

      SA ZNOJEM SE KRV MIJEŠA
      PA JOŠ VIŠE RANE PEKU
      SVAKOG ČASA MI TRČIMO
      NA OBLIŽNJU HLADNU REKU

      DA U RECI OPEREMO
      KRV SA RUKU I SA LICA
      ČITAV DAN SMO MI KOPALI
      BRAT SI BRATU – PO KOLICA…….

      OD UDARCA – VATRA SEVNE
      KAMENČIĆI SITNI LETE
      NEMOŽ KAMEN ODLOMITI
      OD STIJENE TVRDE – KLETE…

      DOSTA ZA SADA OVO NEK BUDE I POZIV DA PONEKO OD VAS NESTO I NAPISE U OVOJ GRUPI…. JEDINO TAKO CE TE PROCITATI NASTAVAK…..

    • MOJA ŠKOLA ’’KRSTO RADOJEVIĆ’’
      Mirko Rakovic
      GODINA 1962.

      Danas je šesti septembar.

      Dečko rano poranio, obukao se, obuo, zgrabio svedočanstvo, pa brzo otišao dolje do Ljuboviđe da se umije hladnom i bistrom vodom, te preko mostića na Zelenom viru prešao na drugu stranu reke, da bi se dočepao makadamske džade, pa trčećim korakom za jedan sat došao do škole, kako bi među prvima zauzeo mesto u redu za upis.
      Tog veoma lepog i sunčanog septembarskog jutra, već od sedam sati beše se ispred škole u dvorištu okupilo mnoštvo roditelja sa djecom.
      Ponekom došao deda, a nekome baba, pa nastao veliki žagor, galama i smeh, a djeca jure, vrište i urlaju, pa se svi Tomaševci probudili i oštro reaguju zbog zavezanih konja, što se trzaju i razvaljuju njihove drvene ograde i lome već uveliko natrule parmake, koji inače i onako lako padaju i po najmanjem dodiru dečaka ili devojčica koji tuda prolaze igrajući se kakvom platnenom ili prtenom loptom.
      U osam sati nastavnik Obrad, držeći pod mišku veliki šareni fudbal, naglo otvori široka drvena školska ulazna vrata, na koja nagrnu rulja, rušeći sve pred sobom,
      Tu među njima bio je i mali žgoljavi, kratko ošišani Mirko Dujov, koji u toj neviđenoj gužvi i gundžuli iznenada i neočekivano dobi snažan udarac fudbalom u glavu.
      Pomerio se malo udesno i stao češkati rukom iza uveta, kako bi video i zapamtio strelca.
      Videla to i neka dugokosa lepojka Rosa pa se i ona polako gura i primiče dečaku da mu nešto kaže i kao sažaljevajući se informiše od koga je stigao udarac.
      O, znaš li ti jadniče od koga dobi taj pogodak ?
      Priđi malo bliže prema meni da te poljubim, kada si tako hrabar i ponosan !
      Ja te danas prvi put vidim, ali si mi veoma simpatičan pa mi se mnogo dopadaš !
      Hajde molim te da se upoznamo i malo nasamo popričamo !
      Vidim da držiš neko svedočanstvo, kao i ja i da hoćeš da se upišeš u peti!
      Želim da budem sa tobom u istom odelenju – ja sam Rosa !
      Živim u onom brdu oko sat vremena hoda odavde !
      Eno tamo gore ispod one velike stijene !
      Ja sam danas prvi put u ovom gradiću, pa ne znam hoću li imati društva do kuće !
      Možda ćeš me moći ponekad i ti donekle ispratiti !
      E, baš si mi tako sladak mladiću !
      A sada moram da idem – završi Rosa ispovedanje i zbrisa u zbornicu da se upiše.
      A mladić ?
      Ostao sam, naslonjen na zid jedne učionice, nekako zatečen njenim pitanjima.
      U glavi vrzmaju misli – ko je ta Rosa ?
      Kako je tako lepa i prijatna ?
      U kojem će biti odelenju ?
      Hoću li makar to nekako saznati ?
      Nema više gužve – ući ću i ja u zbornicu. Znam da je još tamo i krećem k vratima.
      A, evo je – izlazi !
      Ja sam u peto jedan !
      Zapamti – peto jedan i gledaj da budemo zajedno !
      Ja moram hitno da idem – čeka me mama tamo kod Gileve prodavnice !
      Ćao momče – ćao i vidimo se sjutra u petom jedan.
      Tako se momak za samo pet minuta posle toga upisa u – odelenje peto jedan.
      Čitavim putem, sve do Maine Gore razmišljao je samo – o lepoj Rosi.

    • POŠTOVANI ČITAOČE !
      Redove koje ćeš (možda) ovde čitati su ISTINITI – I baš sve ovo je DIO PROŠLOSTI. Surove stvarnosti i dešavanja u danima moje mladosti, su moja sudbina u koju bih se rado vratio.
      Nebih ja da ovde nekoga gnjavim svojim pričama iz nekog inserta moga živorta . ali ako se desi da pročitate makar i mali deo ovoga, onda vas sve koji budete čitali MOLIM DA OSTAVITE SVOJ KOMENTAR, (IZ KNJIGA „PISCI IZ VRANEŠKE DOLINE)

      KUĆA

      STARA KUĆA – KROV JOJ ŠUPALJ
      PA KROZ NJEGA KIŠA CURI
      MOJ OTAC JE NEVESEO
      PA U NJEGA ZURI

      S TAVANICE MALTER PADA
      ZIDOVI JOJ KRIVI
      U TOJ MALOJ TROŠNOJ KUĆI
      MORA DA SE ŽIVI

      SAMO DVIJE SOBE IMA
      I SKLONA JE PADU
      MI MORAMO NOVU PRAVIT
      SVI GAJIMO NADU

      KADA ZIMI SNEG MAPADA
      PA POČINJE DA SE TOPI
      TAD KROZ PLAFON ,,POTOK,, VODE
      PADA ZA VRAT – DUŠU POPI…

      STALNO LONCE PODMEĆEMO
      DOK SE PUNI NE NAPUNE
      A OD SILNE VODURINE
      NAD GLAVAMA – PLAFON TRUNE

      DOSADILO SVIMA NAMA
      DA NAM VODA ZA VRAT PADA
      PRAVIT ĆE MO NOVU KUĆU
      JEDINA JE NADA

      MAJKA MI JE DOMAĆICA
      ONA KUĆU SPREMA
      OTAC MI JE ZEMLJORADNIK
      KOJI PLATU NEMA

      BRAĆA SU MI ZAPOSLENI
      U FIRMAMA OBA RADE
      ONI K NAMA NE DOLAZE
      JER ,,NEMAJU KADE,, …

      DINARA NAM NE DADOŠE
      DA KUPIMO KORU HLEBA
      NIKADA NAS NE PITAJU
      DAL NAM NEŠTO TREBA…

      NEGDE LJETA 73 – ĆE
      MI POČESMO KAMEN VADIT
      KONAČNO SE ODLUČISMO
      NOVU KUĆU ĆEMO GRADIT

      SVAKI DINAR OTAC ŠTEDI (Držali smo nekoliko grla krupne stoke (krave, i 2 vola)
      ŠTO OD STOKE – ŠTO OD DRVA (Sječom i prodajom drveta u vrletima šumskim takođe se dolazilo do novca)
      MI U BRDO OTIDOSMO
      DA KOPAMO KO DVA CRVA…

      I VADIMO LJUTI KAMEN
      ISPOD ZEMLJE ŠTO SE KRIJE
      ZAMAHNUSMO KRAMPOVIMA
      NAS DVOJICA – LJUTE ZMIJE….

      ODOLJEVA LJUTI KAMEN
      UDARCIMA TEŠKOG BATA
      VADITI GA TOLKO TREBA
      DA NAM BUDE ZA DVA SPRATA

      DORUČAK SMO ,,PRESKOČILI,,
      A ZA RUČAK DVA KROMPIRA
      SALATE JE NEŠTO MANJE
      JEDNO TVRDO PARČE SIRA

      NEMA BRAĆE DA POMOGNU
      DA DONESU PARČE HLEBA
      TEK ONDA ĆE ONI DOĆI
      DA ODNESU ŠTA IM TREBA

      SVE U NJIVI ŠTO IMAMO
      NE PITAJU NEGO NOSE…
      A LIVADE NEPREGLEDNE
      NEĆE DOĆI DA POKOSE…

      ….ČITAV DAN SMO UDARALI
      PO KAMENU – GOLOM SIVOM
      TAKO NEŠTO POZELETI
      NEBI MOGO – NIKOM ŽIVOM

      KRVLJU KAMEN NATAPAMO
      DLANOVI NAM PUNI RANA
      MI MORAMO IZDRŽATI
      VAKO KOPAT – SVAKOG DANA.

      SA ZNOJEM SE KRV MIJEŠA
      PA JOŠ VIŠE RANE PEKU
      SVAKOG ČASA MI TRČIMO
      NA OBLIŽNJU HLADNU REKU

      DA U RECI OPEREMO
      KRV SA RUKU I SA LICA
      ČITAV DAN SMO MI KOPALI
      BRAT SI BRATU – PO KOLICA…….

      OD UDARCA – VATRA SEVNE
      KAMENČIĆI SITNI LETE
      NEMOŽ KAMEN ODLOMITI
      OD STIJENE TVRDE – KLETE…

      MALJEVI NAM NE POMAŽU
      NI ĆUSKIJA OŠTRA – TEŠKA
      KAD BUBREGE ODVALISMO
      TAD VIĐESMO GDE JE ,,GREŠKA,,

      MORAĆEMO DINAMITOM
      ODLAMATI TEŠKE STENE
      POSLE ĆE MO MALJEVIMA
      LOMIT KAMEN GDE SU – ,,VENE,,

      BAŠ NEKAKO U TO VREME
      GRADILA SE BARSKA PRUGA – (Pruga – Beograd – Bar)
      TE DINAMIT JA NABAVIH
      U JEDNOGA MOGA DRUGA

      DETONATOR I ŠTAPINE – (Kapisle i fitilj za paljenje)
      I ,,VITEZIT,, ON MI DADE – (Vrsta eksploziva)
      PRIPAZI SE KLETA STENO
      PLATIT ĆEŠ NAM NAŠE JADE…

      DANIMA SMO MI BUŠILI
      U STENAMA BEZBROJ RUPA
      KADA OVO EKSPLODIRA
      PO BRDA ĆE DA ISČUPA…..

      EKSPLOZIVOM ,,VITEZITOM,,
      DO VRHA SU RUPE PUNE
      KADA OVO EKSPLODIRA
      DALEKO ĆE DA SE ČUNE….

      SAOBRAĆAJ – ZAUSTAVLJEN (Zbog blizine puta Slijepač Most – Pljevlja)
      DA NAM NEKO NE POGINE
      KOLIKO ME GRLO NOSI
      URLAO SAM – Č U V A J – M I N E.EEEEE .

      DESET MINA JA UPALIH
      PA U LUDI TRK SE DADOH
      KILOMETAR OD TOG MESTA
      KAD POBJEGOH – TEK TAD STADOH…..

      ZAGRMEŠE EKSPLOZIJE
      KO STRAVIČNI PUCNJI GROMA
      KAMENA ĆE OVDE BITI
      VEROVATNO ZA DVA DOMA…

      ZALJULJA SE CRNA ZEMLJA
      KO ZEMLJOTRES DA NAS STIŽE
      IZ DALJINE JA SAM GLEDO
      OGROMNI SE OBLAK DIŽE…

      PODIŽE SE UNEBESA
      OBLAK ZEMLJE I KAMENJA (Stravične eksplozije su odjekivale, a oblaci zemlje, prašine ,kamenja i
      A PRAŠINA SUNCE SAKRI drveća su leteli u nebesa i padali svuda okolo nas ……)
      POČE BRDO DA SE MENJA…..

      KAMEN KAO KIŠA PADA
      PO DRVEĆU – LOMI GRANE
      ČEKALI SMO PAR MINUTA
      DOK PADANJE NE PRESTANE…

      BROJALI SMO EKSPLOZIJE (Prvo minersko pravilo da se ostane živ i jeste da se eksplozije tačno izbroje)
      D E V E T IH JE BILO SAMO
      JA SAM SVAKU ZAPALIO
      TREBA D E S E T OBA ZNAMO…

      JEDNA NAM JE ..ZATAJILA..
      IZ ZAKLONA OTAC VIČE
      ALI JA MU ODGOVORIH
      DOSTA OČE – NEKA PRIČE…

      SKOČI OTAC IZ ZAKLONA
      ČUDAN PRIZOR TADA VIĐE
      POLA BRDA BEŠE SAŠLO
      SVE DO REKE LJUBOVIĐE…

      A LIVADA PRED REKE
      KAMENJEM JE ZATRPANA
      MORAT ĆE MO NJU ČISTITI
      BAREM JEDNO DVADES DANA.

      I JA SKOČIH IZ ZAKLONA
      PA KA BRDU KRENUH PRAVO
      ZATAJELU MINU TRAŽIM
      NAĆERA ME CRNI ĐAVO…..

      TRI MINUTA NISU PROŠLA
      OD POSLEDNJEG PUCNJA MINE
      ZAČUH KRIKE SVOGA OCA
      NE PRILAZI TAMO SINE…….

      SVOJOM GLAVOM NE RAZMIŠLJAM
      NO ME VUČE SUDBA NEKA
      AKO MINA SAD OPALI
      SVI VI ZNATE ŠTA ME ČEKA… ..

      NA SAMO SAM MESTO DOŠO
      IZ KAMENA ŠTAPIN VIRI
      GLEDAM NJEGA KAKO GORI
      B A R U T N I SE MIRIS ŠIRI……

      KOSA MI SE UVIS DIŽE
      JA BEŽATI NEMAM KUDA
      U NOĆ MI SE DAN PRETVORI
      ŠTA URADI GLAVO LUDA…

      SAV UKOČEN GLEDAM FITILJ
      BEZ IKAKVE BIJAH NADE
      NA MENE SE BOG SMILOVA
      JOŠ JEDAN MI ŽIVOT DADE

      KO KROZ MAGLU TADA VIDEH
      NEKA SILA ŠTAPIN GASI
      NEKO KAŽE – NEMA BOGA
      IMA – JER MI – ŽIVOT SPASI

      A OTAC ME DOZIVAŠE
      KO KROZ MAGLU VRISAK ČUJEM
      VELIKI TI BOŽE HVALA
      TEBI ŽIVOT JA DUGUJEM……

      DRAGI ČITAOČE

      Posle ovog događaja desio se još jedan kojeg ću opisati u naslovu G R A D NJ A i tu mi je sudbina poklonila život Ali krenimo redom.
      Pošto smo držali dve, tri kravice, a imali smo i volove bez kojih nam život nebi bio ništa, pomoću njih zarađivali za život, otac je počeo da pravi saonice na koje smo tovarili i vukli kamen na samo mesto gradnje.
      ( GALONJA I ŠARONJA…. Stvorenja kojih se sa strašnom tugom sećam i koji su radili i slušali isto kao i razumna ljudska bića….sa njima sam – sam orao njive a oni su slušali svaku moju komandu…. Nažalost njih smo kasnije prodali Đorđiju Bulatoviću iz Papa….. Da dragi čitaoče, bas tom Đorđiju koji ja zidao prvu krečanu koja se nakon tri dana gorenja srušila i pretvorila u gomilu bezvrednog kamena…..Kamena koji se više ni za čega nije mogao koristiti… No i to je opisano u naslovu K R E Č A N A. I.
      Postoji i naslov Krečana II. O kojoj ću ovde pisati…)
      Da nastavim… Bila je to ogromna količina kamenja za koju smo mislili da če biti dovoljna. Ali nije bila… Bilo ga je svega za jedean sprat pa smo zato drugi sprat radili od blokova i drveta. Kuća se nalazi pored puta Slijepač Most – Pljevlja, pored same rečice Ljuboviđe u mestu zvanom Jabučno…Od Bijelog Polja je udaljena 17 km. Od Slijepač Mosta svega 6 a od malog mesta Tomaševo – samo 5 km…..


Skoči na traku sa alatkama